"Nemoj mi reći koliko si obrazovan, reci mi koliko si putovao."

Muhamed, islamski prorok

Obično tako biva, da mahom, mi koji živimo van Srbije, u našoj domovini najviše dajemo kritiku, rekao bih bolje primećujemo. Ali danas ne želim biti kritičar već samo izneti svoje vidjenje jednog putovanja na drugi kontinent iz zemlje bogate vazduhoplovnom istorijom, čuvenom vazduhoplovnom kompanijom u ekonomski najmoćniju zemlju sveta.

Dakle, svoje putovanje počinjem iz prelepog nam Beograda sa Trga Slavija ka aerodromu Nikola Tesla ili skraćeno BEG. Prema planu javnog saobraćaja upravo sa tog mesta bi trebao u odredjeno vreme da saobraća mini bus na liniji zvanoj A1. Kada sam stigao u 10:31 autobus je već bio pun i na pitanje da li je prema redu vožnje tu od 10:15 ili čeka 10:40, vozač je sirovo odgovorio da taj raspored koji svi vidimo na internetu nije ispravan već onaj koji se dešava u stvarnom životu, odnosno kako On sam odredi. Sreća moja pa sam bio tu na tom mestu dok autobus nije otišao, a prema planu autobus od 10:40 možemo naslutiti do kada bih čekao. Pored toga cena tog prevoza nije u skladu sa cenovnikom na internetu, pa prema tome ne košta 300 dinara već za 100 više.

S obzirom da su na aerodromu Nikola Tesla već duže vreme radovi na modernizaciji terminalne zgrade, mnoge stvari su se promenile od onoga na šta smo navikli, ali putnici najviše trpe, odnosno oni zbog kojih i sam aerodrom postoji. Da malo pojasnim, sve službe su se nekako potrudile da nadju svoja neka mesta i da u to vreme dok aerodrom pokušava i da se uveliča i da opsluži sve veći broj putnika, a da putnike stave u koš sa ovcama i onda samo li nešto nije u redu a ne može da bude nakon sati i sati putovanja, može da se dobije i kazna zbog nepropisnog parkiranja, bilo taksiste ili roditelja na mestu koje nije predvidjeno da bude za iskrcavanje/ukrcavanje putnika. A putnik je zbunjen! I tako službe pokazuju svoju silu nad putnicima a ne gostoprimstvo na najveći aerodrom i prvi dodir sa Srbijom za mnoge putnike namernike.

Nakon dolaska na Gate, primetio sam da pored osoblja aerodroma Nikola Tesla postoje i druge kompanije, da kažemo privatne, koje služe opslugu vazduhoplova i rade za mnoge vazduhoplovne kompanije koje saobraćaju sa Beogradom. Veoma pozitivno za našu do skora "zatvorenu" zemlju. Zanimljiva je situacija sa starijom gospodjom koja je iz Beograda letela istim letom ka Frankfurtu i nakon toga za Čikago kao i ja. Naime, gospodja je imala ručni prtljag, kofer koji se ništa više nije razlikovao od ostalih mini kofera ali starija gospodja je želela da pita, i osobe iz te privatne obslužujuće kompanije su napravile za sebe "veliki posao" da su zbog tog kofera koji bi svakako išao bez problema u avion podigli mnoge službenike da se kofer prebaci u cargo deo. Odmah se vidi da nisu profesionalci i da se za taj u Srbiji posao na aerodromu povlače dobre veze da bi našminkani dečko mogao da priča po gradu kako ima čist i gospodski posao.

A na samom letu ka Frankfurtu, Lufthansom, voda. Šta voda, vodica. Kuda je otišlo to nacionalno vazduhoplovstvo? Setite se samo onih slika iz dvadesetih, kada je vazdušni saobraćaj bio na pomolu, pa su se utrkivali ko će bolje i više. Ništa bolje nije bilo ni na letu ka Čikagu, tako da sam zaključio da servis definitivno pripada vazduhoplovnim kompanijama sa Bliskog Istoka. Kada bi Air Srbija znala da iskoristi ovaj trenutak dok velike kompanije starog kontinenta održavaju svoj budžet da se sada pokaže domaćinskom, srpskom, bio bi to odličan pogodak da se izadje na neko čelo, vrh.

Jedino pozitivno iskustvo na samom tom letu za mene pilota/putnika jeste let iz Frankfurta Airbus-om A340-300. Kada su zabrundala 4 CFM56 mlazna motora osetio sam se da klasika još živi. I živeće dok god ima nas koji umemo da posmatramo!

Fly Safe!

Dragan A. Lazić